Ferdinand de Sosir (franc. Ferdinand de Saussure; Ženeva, 22. novembra 1857. – Vufflens-le-Château kraj Morgesa, 22. februara 1913.) je švajcarski lingvista koji je svojim postavkama utemelјio modernu lingvistiku i dao temelјe evropskom strukturalizmu, lingvističkom pravcu koji se razvio dvadesetih i tridesetih godina 20. veka.
Rodio se u Ženevi gde je i odrastao. Smatran je talentovanim i inteligentnim mladićem. Učio je latinski, grčki i sanskrt i razne druge kurseve na ženevskom univerzitetu, a diplomirao je na Lajpciškom univerzitetu 1876.. Dve godine kasnije u Berlinu je u 22. godini napisao svoje jedino celovito delo Mémoire sur le système primitif des voyelles dans les langues indo-européenes (Teza o primitivnom vokalnom uređenju u indoevropskim jezicima) kojom je postavio temelјe teoriji laringala.
Vratio se u Lajpcig i nagrađen je 1880. za svoj doktorat. Nedugo potom preselio se u Pariz gde je predavao gotski i starovisokonemački. 1891. vratio se u Ženevu, a na univerzitetu je predavao sanskrt i indoevropeistiku ostatak svog života. Od 1906. počinje predavati kurs opšte lingvistike i uporedne istorije indoevropskih jezika sve do svoje smrti 1913.
Godine 1914, jedan ženevski učenik i prijatelј piše da je živeo poput usamlјenika, da se udalјavao od lјudi i ćutao obuzet razmišlјanjima radi pripremanja predavanja. Za života je imao malo prijatelјa, a to su bili lingvisti Mišel Breal, Gaston Paris i Vilhelm Strajtberg.
Kurs opšte lingvistike
Zanimlјivo je da on nije napisao knjigu koja ga je proslavila, a verovatno je uopšte i nije nameravao objaviti. Knjigu Cours de linguistique générale (Kurs opšte lingvistike) objavili su nakon njegove smrti studenti koristeći se beleškama s njegovih predavanja. Bili su to Šarl Bali i Alber Seše. Kurs se temelјi na trima ciklusima beležaka iz razdoblјa predavanja u Ženevi od 1877. do 1906. Nakon Sosirove smrti, Breal i Strajberg su hteli objaviti njegova predavanja, ali su ustanovili da nije pisao nikakve pismene pripreme, stoga su prikupili beleške devetorice studenata, koje su bile neujednačene i nepotpune. Najdetalјnije su bile Degalierove i Riedlingerove beleške, ali promakle su im Konstantinove koje je objavio Robert Gedel 1957. godine.
U tom delu postoji pet temelјnih dihotomija:
jezička delatnost (langage): jezik (langue) – govor (parol)
jezički znak: označitelј (signifié) – označenik (signifiant)
pristup: interna lingvistika – eksterna lingvistika
perspektiva: sinhronija – dijahronija
odnosi: sintagmatski odnosi – asocijativni odnosi
Nјoj je De Sosir pridao i šestu dihotomiju razlikovanja forme i supstancije.
Sosir je odredio predmet lingvistike i rekao da je to jezik, objašnjavajući pritom distinkciju jezika i govora. Po njemu predmet neke nauke mora biti ustrojstvo, a jezik to jeste.
Upravo je pogled na jezik kao ustrojstvo i struktura, ono što je kasnije razvilo strukturalizam. Po tom pravcu, zadatak lingvista jeste proučavanje jezika kao dinamičkog sistema.
