Gramofonska ploča je vrsta nosača zvuka, veoma popularna do 80-ih godina 20. veka. Poznata je i kao LP i vinil. Naime, sama ploča je okrugla i od polivinilske mase. U nju je, spiralno ka centru, urezana traka u kojoj različita nazubljenost znači različit zvuk. Postoje mono, stereo i kvadrofonske ploče. LP skraćeno od (engl. Long Play), odnosno dugosvirajuće gramofonske ploče (poznate i kao longplejke), imaju prečnik 12 inča, vrte se na 33⅓ obrtaja i sadrže oko 15-tak pesama. Male gramofonske ploče, popularno nazvane singlice, imaju 7 inča u prečniku, okreću se brzinom od 45 obrtaja u minuti i sadrže obično jednu ili dve pesme (do deset minuta muzike po strani).
Pojava CD-a 80-ih godina prošlog veka izgurala je Gramofonske ploče sa trona popularnosti. Mnoge izdavačke kuće potpuno su prestale sa izradom novih ploča, fabrike su se zatvarale ili okrenule ka izradi novih popularnih nosača zvuka CD-a.
Međutim, od 2012 pa do danas ploče postaju sve popularnije. U 2013-oj god. sa 4.500.000 ploča, prodaja se povećala na 6.000.000, dok je taj broj u 2014-oj premašio 10.000.000 ploča prodatih u svetu. Broj prodatih CD-a i prodaja muzike koja se „skida“ (preuzima) sa interneta je u padu. Sve to samo je dokaz kako muzika s gramofona ponovno postaje trend i to prvenstveno među mladim ljudima.
U vremenima kada je sve digitalizovano i online, kroz gramofonske ploče možemo osetiti romantiku nekih prošlih vremena – kada smo posedovali opipljive stvari. Samim time nimalo ne čudi kako popularnost gramofona i vinil ploča sve više raste. Zanimljivo je kako popularnost raste među mladom populacijom ispod 40 godina – što je samo dokaz koliko su mladi željni nečeg opipljivog i stvarnog. Dakle, gramofonske ploče su fizički zapis koji možemo osetiti pod prstima. Takve vinil ploče ne daju nam samo pristup do muzike, nego nam daju osećaj posedovanja muzike. Posedovanjem ploče posedujemo i određenu muziku. Na digitalnim servisima možemo se prebacivati nasumično s pesme na pesmu, dok u gramofonskoj ploči uživamo u muzici upravo onako kako je umetnik to zamislio, jer, kroz vinil ploču umetnik daje svoj lični pečat toj muzici.
Za razliku od digitalnih zvukova i audio zapisa koji su ponekad totalno bez emocije, sa gramofonskim pločama situacija je potpuno drugačija. Gramofonske ploče imaju svoj unapred određeni format koji je nemoguće menjati i koji ide svojim tokom. Ne postoji opcija preskakanja pesama (osim ručno pomeranje igle) već u muzici uživate upravo onako kako je umetnik to zamislio. Dakle, muzičar (umetnik) je zadužen za raspored pesama na ploči i zahvaljujući njegovom ličnom pečatu možete muziku doživeti upravo onako kako ju je on zamislio. Na sve to valja napomenuti omote (spoljne kao i unutrašnje „inere“) od ploča koji su često napravljeni od strane umetnika, čime čitava stvar s pločama postaje još ličnija, romantičnija i zanimljivija. Kada slušate ploče, zapravo imate osećaj da komunicirate s umetnikom i njegovim trenutnim osećanjima – što kod digitalizovanih kanala često nije slučaj.
I na kraju, Vinil ima svoj, prepoznatljiv prirodni zvuk koje ljudi vole. Ne postoji ništa slično. Za većinu upravo taj prirodni prisan zvuk daje sav šarm i draž, dok je okretanje ploča kao vid dodatnog truda samo šlag na torti konzumiranja muzike, poput inicijacije. Momenat okretanja ploča nije samo puka tehnička stvar, već ezoterijska, to je trenutak kada se doliva vino, ili ponovo pali ugašena sveća.
