Susret – Nebojša Jovanović

Još od nekih davnih vremena mislioci namerni da odrede ono što nadilazi stvari ovog sveta morali su se suočiti sa ključnom teškoćom ovakvog jednog poduhvata-kako rečju i slikom iskazati nešto što je već po definiciji neizrecivo?
Za tvorce mitova problem o kome je reč nije se postavljao. Njihove predstave o svetu božanskih bića bile su antropomorfne, a o takvim bićima moglo se govoriti jezikom smrtnih ljudi, jezikom pojmova i slika-naročito slika. S vremenom, međutim, kako su se teologija i filosofija sve više odvajale od mitologije, ono božansko imalo je sve manje antropomorfnih obeležja, da bi se, najzad, u delu Plotinovom svelo na samo jedan jedini atribut, brojkom jedan iskazan.
Ovu tekovinu novoplatoničara preuzeće potom i neki hrišćanski mislioci, među kojima i onaj koga pod imenom Pseudo Dionisija znamo i koji će otići korak dalje od svog antičkog učitelja tako što će Bogu odreći i onaj jedini još preostali atribut.
Istovremeno s tim, Plotin i njegovi sledbenici, kao i hrišćanski teolozi poput Pseudo Dionisija, držali su da to najviše biće, nedostupno inače umu, čovek može neposredno, na mistički način, spoznati.
Upravo taj i takav paradoks novoplatonovske i hrišćanske mistike uzeo je za polaznu tačku svog književnog oblikovanja Nebojša Jovanović. Zadatak, malo je reći, složen i zametan.
I da to odmah kažemo-zadatak koji je Nebojša Jovanović na odista originalan i k tome još i duhovit način rešio. Njegov glavni junak Jovan, koji nimalo slučajno nosi ime jednog apostola, zamišljen je kao neko ko u savremenom obliku i na literarni način ovaploćuje osnovni paradoks starih mističara-onih hrišćanskih pre svega.