- Veoma dobro očuvana knjiga.
- Mek povez
- 530 strana
U početku Montenju se postavlja pitanje pitanje koje i sam Montenj postavlja: kad je neko u nastupu melanholičnog raspoloženja odbacio iluziju privida; šta će zatim iskusiti? Šta će otkriti onaj koji je oko sebe optužio izveštačenost i prerušavanje ? Da li mu je dozvoljeno da se vrati sebi, da dopre do bića, do istine, do unutrašnjeg identiteta, u ime kojih je ocenio kao nezadovoljavajući svet od kojeg se udaljio? Montenj piše Oglede stavljajući ovu nadu na probu. Da li su `uzimanje i zadržavanje` mogući? Ako su, po Montenju, reči i jezik ”tako obična i jeftina roba`, kakav je to paradoks sastavljati knjigu i oprobavati se pišući ove stranice? Iz privida se izlazi samo da bi se krenulo u novi privid.
Montenj vidi kako se sumnja širi do te mere u kojoj ni mišljenje ne nudi veću garanciju od one koju nudi osetni život. Zaobilaznom skeptinčnom mišlju, on rehabilituje privid, uspostavlja `odnos sa drugim”, priznaje pravo na naviku i na konačnost. Ova promena miri misao sa onim što je ona najpre odbacila: ljudska priroda uprkos sve svoje slabosti može biti mesto punoće. Zajednički život, sama ljubav, duguju svoja zadovoljstva konvencijama. Ali nešto od onoga što je u početku odbačeno je to i dalje: svirepost, netrpeljivost, koje se zasnivaju na uobraženosti, su zauvek neprihvatljive.
Sedam poglavlja od kojih je sastavljena knjiga Žana Starobinskog su isto tako varijacije, raspoređene kao kod čakone: istim osnovnim taktom, one pokazuju put kroz različite registre: prijateljstvo, smrt, slobodu, telo, ljubav, javni život.
